„All the animals come out at night – whores, skunk pussies, buggers, queens, fairies, dopers, junkies, sick, venal. Someday a real rain will come and wash all this scum off the streets“ (монолог Тревиса Бикла (Travis Bickle))
Цитат из филма Таксиста (Taxi Driver)

Најава радикалног терора?

Чини вам се претераним поређење текућих вишенедељних демонстрација у Београду и још неким градовима, са паклом Евромајдана? Можда сте у праву? Хајде да цитирамо организаторе тзв. логистичаре како их називају медији под контролом запада (Н1, Данас…). „Данас“ на насловници од 15.04. 2017. цитира анонимне организаторе „логистичаре“ протеста: “Одлучили смо се да радикализујемо протест, а могућности које се испостављају у том смислу су блокаде саобраћајница, факултета, мостова и томе слично (…). Очигледно је да власт игнорише захтеве учесника демонстрација (…). Од 18. априла, након празника, дакле, почећемо да предузимамо практичне акције, односно радикализацију протеста“.

Овим речником се најчешће служе радикални исламски терористи (радикализација, блокаде мостова, практичне акције…). Овде се ради о малој групи организатора, која треба да гурне протестанте у сукобе са грађанима и полицијом. Организатори су  незадовољни мирним током протеста, заправо замирањем протеста – једино што је преостало је најава и спровођење радикализације – што је само заменска реч за терор. Јер шта значи блокада саобраћајница и мостова? То је хаос. То је терор мањине над огромном већином, оних који иду и враћају се са посла, који желе мирно да живе. То је терор над децом која неће моћи нормално да иду у вртиће, у школе. То је терор над хитним службама, које неће моћи да спашавају животе и сречавају криминал. То је терор над слободом кретања грађана. Шта значи блокада факултета? То је иживљавање највише 5000 студената над најмање 140.000 студената државног и приватних факултета и студената високих школа и наставног особља – у Београду! Шта значи „и томе слично“? Блокада касарни, полицијских станица, водовода, електродистрибуције, пијаца, тржних центара, државних институција? То се зове припрема државног удара!

Али, неће бити криви ти учесници протеста, ти наши студенти и остали грађани протестанти – за сада њих 15.000 у целој Србији. Не, и они ће бити жртве најављене радикализације. Неће испред тих наших анонимних суграђана стати и водити их, Саша Јанковић, Вук Јеремић, Кајл Скот, Мајкл Давенпорт, Драган Шутановац, Срђа Поповић, Зоран Живковић, Санда Рашковић, Бранко Миљуш, Радомир Лазовић, Зоран Кесић, Дража Петровић…не, не…Неће стајати нико, јер, гле, нема организатора „спонтаних“ протеста. Да се уозбиљимо. Ако је неко и веровао у досадашњу „спонтаност“ протеста, сада је јасно да тога више нема.

Најава радикализације искључује спонтаност. Сада најављују спровођење другог дела плана – радикализацију. Бесни, огорчени, јер су протести малобројни и игнорисани од грађана, а не од власти (учествује мање од 1% бирача у Београду)!. Да ли је најава радикализације протеста најава грађанских сукоба? Грађански сукоби воде у грађански рат. Шта да се ради? Что делать? Одговор на то питање морају дати надлежни органи и службе. Ове најаве треба озбиљно схватити, и поред тога што су то , највероватније, празне претње. Треба спречити било какве сукобе, али и обезбедити нормално функционисање институција и инфраструктуре. Чини ми  се да вам се сада поређење са паклом Евромајдана више не чини претераним?

Прави разлози стварних организатора протеста

После ових избора постало је јасно да ће утицајни кругови из САД и ЕУ, организовати протесте после сваких избора, док год је СНС на власти. По њиховом мишљењу СНС и Вучић су прејаки (већ пет година), са популарнишћу која се креће око педесет процената. Они сматрају да је стабилна снага те странке темељ за јачање државе Србије. Како запад подржава штеточински либерални капитализам и деетатизовану државу, чини им се да је Вучићев српски етатизам, или српски државизам, веома опасан, јер прети да отме Србију изван њихове контроле. Утолико више, због тога што Србија, наглашено, развија политичко економске односе са Русијом и Кином. Тај српски етатизам (франц. l’etat- држава) их јасно подсећа на руски или кинески, а тај „вирус“ етатизма је озбиљно узео маха и у Мађарској, Пољској, и све више у Аустрији, Чешкој, Словачкој, али и у Британији (Брегзит – је управо одлука Британаца да поврате од ЕУ пуну контролу над својом државом). Ако, постане председница Француске, Марин Ле Пен, најављује управо то – етатизам, повраћај суверености и крај ЕУ. Да додам, да и у Турској, Белорусији, али и Швајцарској, Норвешкој и на Исланду (у ове три  држaве је он прикривен- што не значи да не постоји), већ дуго влада суштински етатистички суверенизам. О етатизму мислим све најбоље. Ако се слажемо да етатизам значи да је неопходна јака и суверена држава, да друштво треба да се подреди држави, и да држава треба да игра доминантну улогу у многим друштвеним, политичким и економским делатностима?

Ово није први пут да САД и ЕУ организују или подстичу безразложне протесте. То се већ догодило прошле године после парламентарних избора, када победник није био упитан (СНС- 48%) већ је проблем био у томе, која опозициона странка је слабија, и која неће прећи цензус. Није било никакве изборне крађе, што су потврдили сви међународни и домаћи посматрачи. Напетост после избора 2016. је вештачки изазвана, припремана месецима, уз саслуживање западних кругова (о томе сам писао у тексту „Избори 2016 – Санда и седам патуљака“ http://www.samostalnidss.rs/izbori-2016-sanda-sedam-patuljaka/ али и раније). Сетимо се да је амерички амбасадор Кајл Скот (Kyle Randolph Scott), посетио изборни штаб и седиште ДС током изборне ноћи 2016. У току његове посете, у просторије ДС су сазвани и лидери осталих цензус странака – Обрадовић, Рашковићева, Тадић, Јовановић и Радуловић. После тога лидери и пратња, су се упутили у РИК, и извршили незаконити упад у РИК. Давно пре тога сам  упозоравао да ти кругови из САД и ЕУ покушавају да обједине управо ове странке. То су тада  успели на теми изборне крађе. Јасно је да је амерички амбасадор, у најмању руку подстакао ове странке на акцију. Медијска халабука о наводној крађи је тада била непропорционално велика, у односу на утицај ових странака. То показује да је неко (САД и ЕУ) вештачки усмеравао медијску пажњу на ову групу губитника. То је показао митинг који су организовале ове странке 30. априла 2016., који је доживео фијаско. На митингу седам странака (ДС, ДСС, СДС, ЛДП, ЗЗС, Двери, ПЗП), по извештају америчке телевизије Н1, која је преносила овај скуп, било је неколико хиљада грађана (до 2000).

Неуспех ових странака тада, је натерао Американце и  ЕУ, на други приступ у планирању демонстрација ове године, за ове изборе. Овај пут су одлучили да протесте не организују неспособне и компромитоване опозиционе политичке странке, већ, како је ранијих деценија чињено – „аполитични студенти“. Постоје јасни докази са разних Фејсбук страница да су ови протести најављени већ у недељу на дан избора, пре краја гласања, а то све заједно, говори о томе да су ови протести све само не спонтани и непланирани. Наравно, крунски доказ о вештачки изазваним протестима су сами председнички избори. Чисти су као суза. Сви међународни и домаћи посматрачи су потврдили регуларност избора, није било никаквих проблема на бирачким местима, а кандидат владајућих странака је глатко победио у првом кругу са 55%. Није било никакве изборне крађе, што једино може бити разлог за оправдане протесте. За неоправдане и неутемељене протесте увек постоји неки разлог. Такође, САД, ЕУ и Сорош, финасирају и организују и протесте организације „Не давимо Београд“. Тако су 25. јуна 2016. на демонстрацијама Жуте патке учествовали и контролисали их, функционер америчког Стејт дипартмента, Соломон Блек и службеник америчке амбасаде у БиХ Денис  Ибишбеговић. „Не давимо Београд“, активно учествује у организацији овогодишњих протеста, и то и не крију.

Када знамо како су се ствари одвијале прошле године, није тешко претпоставити да су се Јанковић и Јеремић срели са Скотом и Давенпортом, и да су са њима усагласили протесте, још и пре избора. Један о доказа за ову тврњу је чињеница да службеници амбасада учествују у протестима у Београду и Новом Саду. Шеф посланичког клуба СНС у Скупштини Србије,  Александар Мартиновић је на конференцији за новинаре у парламенту, показао неспорне фотографије службеника амбасаде Уједињеног краљевства на протесту у Београду и службеника амбасаде САД на протесту у Новом Саду !!!

Стога је лако претпоставити да ће у марту 2018. године, после градских избора у Београду (претходни избори су били 16.марта 2014.), исти амерички и европски кругови, организовати протесте, изузев, ако не победи опозиција.

Доказ  о умешаности политике у протесте износи бивши председник ДС, Бојан Пајтић, у интервјуу телевизији Н1, 12.4. Цитирам Н1:“Пајтић – Политичарима није место на протесту, забрљали смо. Некадашњи председник Демократске странке Бојан Пајтић каже да је важно подржати омладину која протестује, али не  тако што ће, како каже, политичари или бивши политичари учествовати у протестима, „јер ће деци товарити хипотеку на плећа која им је непотребна““.

О карактеру протеста жуте патке, говори учесник и тих, и ових протеста, Никола Крстић, новинар магазина „XXZ“, који пише и за „Недељник“ и „Данас“, у тексту за „Данас“ од 16.априла каже: “Од самог почетка хипстерског дављења Београда протестом „Не да(ви)мо Београд био сам у гаргамелском расположењу према истом. Упркос томе (…) што су организатори истог толико дигли своје бабуре (…) а ондак дође један од wannabe песничара и каже да се ми видимо у септембру (…) али је очито снобовски поглед на читаву причу заслепио поенту и тиме дефинитивно отупео оштрицу свих људи који су наивно мислили да ће се, као, Жутом Паткицом нешто постићи (…) И да то што сматрам да је кругдвојкашки протест чиста буржоаска фолиража и хистерија – чији сам , признајем,  део био (…) Не бих да лажем, није да ми није  било мука када сам видио махање оних застава, са већ тужно заборављеном жутом паткицом (…) било ми је некако Маркиз де Сад симпатично видети их како се, дословно, трпају међу прве редове (…) Чисто да не буду заборављени“.

Он подржава нови протест и критичан је према организаторима „Не давимо Београд“. Вероватно ће кроз годину дана, када се опет опамети, критиковати и овај  нови протест. А кад смо већ код ове теме, да ли се слажете да је за протесте Жуте патке бар постојао повод – лоше поступање – бесправни објекти су срушени на бесправан начин, а да за нове протесте не постоји никакав повод?

Лична искуства

За ових двадесет седам година бављења политиком научио сам да будем скептичан према јавним окупљањима. Томе је највише допринела чињеница да сам двадесет и три године био члан ДСС и да сам имао шта да научим од Војислава Коштунице. Никада нисам учествовао у било каквом насиљу. Као грађанин пружао сам подршку оправданим протестима. Био сам на улици 9. 10. и 11. марта 1991.године. Потом сам учествовао на Видовданском сабору ДЕПОС-а, од 28. јуна 1992. до 5. јула. Следеће године био сам на протестима 1. и 2. јуна 1993.године. Поводом тих демонстрација ухашен је и брутално претучен брачни пар Драшковић. Од 3. јуна сам са посланицима СПО-а, јавно штрајковао глађу 6 дана, као једини нечлан СПО-а – био сам члан Главног одбора ДСС. Из ДСС-а су ми слали емисаре да ме наговоре да одустанем од штрајка. Нисам пристао. Рекао сам им да нисам симпатизер Данице и Вука Драшковића, али да штрајкујем глађу због права то двоје, на живот и слободу. Ван посета емисара, посећивали су ме тадашњи студенти Александар Поповић и Сергеј Беук, такође чланови ДСС, и пружали ми подршку. Деветог јула 1993., после посете Данијеле Митеран, изасланице и супруге председника Француске, Франсоа Митерана, Милошевић је аболирао брачни пар Драшковић и штрајк глађу је прекинут. Следећи пут био сам често на улицама у новембру и децембру 1996., поводом изборне крађе гласова на локалним изборима. Делио сам скепсу ДСС-а, према вођама коалиције „Заједно“ Драшковићу, Ђинђићу и Пешићки, због умешаности страног фактора у те демонстрације, и марширања под страним заставама. Међутим, изборна крађа је била евидентна, и Милошевић је то и посредно признао онда када је у Београд 11. фебруара 1997., дошао изасланик ОЕБС-а, Фелипе Гонсалес, и када је донет Лекс специјалис. Такође, опозиција није протестовала после избора, између 1990. и октобра 2000.године, јер изборне крађе није било у том периоду (изузев поменуте 1996.) а изборна крађа на председничким изборима 1998.(на КиМ) није занимала опозицију. После тога на улици, на протестима сам био више пута после 25. септембра 2000. године, закључно са 5. октобром. И тада је то било због евидентне изборне крађе која је изазвала интересовање целог света. Без лажне скромности могу да потврдим да сам био један од кључних актера спречавања те крађе. Наиме, био сам овлашћено лице ДСС за председничке изборе 2000. године. Овим послом сам се бавио око месец дана. Од почетка септембра, па до 5. октобра.

Јасно је да ово све говорим стога што се види, из наше  ближе  историје, да протести морају да имају узрок – мора да постоји разлог за протесте. Данашњи протести немају ни повод, ни оправдани разлог за одржавање.

Свих тих година протестовало се углавном због изборне крађе. Данас се, изгледа, протестује зато што НЕМА изборне крађе. Да ли то значи, апсурдно, да данашњих протеста не би било да су председнички избори покрадени?

Безглави и  безрепи протести

Јасна је намера иницијатора и организатора протеста, да из више разлога симулирају „спонтаност“ протеста, тиме што се већ поменута двојица губитника на председничким изборима, неће појављивати на протестима и што ће негирати да су организатори. Међутим, наредни ешалони сарадника и симпатизера ове двојице, и странака које их подржавају, нису могли да се уздрже од присуства на „студентским“ протестима, чиме су додатно компромитовали исте, и оспорили тврдње о спонтаности. Наравно, протести су компромитовани и тиме што немају јавне и идентификоване организаторе – па  су подложни  манипулацијама и конфузији.  Главна слабост демонстрација је чињеница да не постоји оправдан разлог за постизборне протесте (изборна крађа) и што не постоје усаглашени захтеви протестаната, већ се захтеви проширују и мењају из дана у дан.

Компромитовани су и тиме што се на протестима појављују многобројни политичари, али и појединци или мање групе, који могу бити означени као екстремисти свих усмерења (од којих неки јесу студенти – али многи, очигледно и нису). Саме поруке протеста (транспаренти, натписи и скандирања), су често конфузне, простачке, и контрадикторне. Последњих седам дана протеста видљиво је да је „неко“ сугерисао да главни натписи носе социјалне поруке. Наравно тај неко је превидео и да ти натписи,  ради веће прихватљивости и уверљивости треба да буду на ћирилици – већина транспарената је на латиници!

Међутим, социјални набој порука је у потпуном нескладу са појавношћу протестаната. Протестанти, млади или старији, анионимни или познати, то је видљиво, су добростојећи грађани, о чему сведоче њихова одећа и обућа, и остали статусни симболи, аксесоари, накит, сатови и мобилни телефони. Овоме у прилог говори чињеница да велики број демонстраната отворено конзумира алкохол. То наравно указује на нешто много горе – на стање свести тих припитих или пијаних људи. Буквално не постоји ни једна фотографија на којој се види да неко пије воду, сок, кафу – а да постоје хиљаде фотографија на којима протестанти носе лименке пива.

О стварним организаторима сам већ говорио (одређени кругови САД, ЕУ, Јанковић, Јеремић, ДС,…). Међутим, из многобројних текстова листа „Данас“ се може сазнати да тај лист стално комуницира са „логистичарима“ и „координаторима“ „Протеста против диктатуре“, а никада се не наводе њихова имена, и стално се истиче очито лажна теза о спонтаности и непостојању организатора. Као што видимо, организатори постоје на два нивоа. Они први које помињем на почетку овог пасуса, и њихови извршиоци радова, „логистичари“ и „координатори“ (очигледно  је неопходно да ови остану анонимни, због тога што се ради о члановима штаба Јанковића и Јеремића, припадницима ДС, Нове, СДС и „Не давимо Београд“ итд. – када би били именовани тиме би и сам смоквин лист „спонтани и нестраначки“ протест, спао).

У медијима је присутна и стална манипулација бројем протестаната. Највећи број се окупио у суботу 8.априла када је испред владе било присутно око десет хиљада грађана. То се лепо види из вертикалног снимка дроном, при чему је јасно да је постигнута максимална густина присутних и да ни из једног од четири правца раскрснице нема колона које долазе. Углавном, се у медијима и не помињу бројеви присутних, а тај број није тако тешко утврдити. Америчка телевизија Н1, лист „Данас“, поједини недељни листови и веб портали, стварају лажни утисак о невиђеној масовности и утицају демонстрација. Чињенице, фотографије, снимци, очевици…итд. јасно говоре о томе да је протест приметан само у Београду. У свим осталим градовима заједно, број протестаната не досеже 5000. Од 8. априла, број демонстраната је у константном паду. Сами организатори – тачније реализатори, или како их зову „Данас“ и „Н1“, логистичари и координатори – су неорганизовани и несложни. У среду 12. априла, најавили су привремену паузу у протестима од четвртка 13. до уторка 18. априла, због празника. Међутим, сутрадан је издато другачије саопштење – да ће протести ипак бити одржавани и током Васкршњих празника. Осим неслоге, то је и знак непоштовања према овом најважнијем православном празнику. И то нико није осудио, ни медији, ни политичари. Ово је још један пример двоструких аршина, на штету Вучића и СНС. Сетимо се само, да је већина опозиционих странака и њима наклоњених  медија, лицемерно оптужила Вучића да не поштује Васкрс, када су расписани избори, због тога што би се евентуални други круг одржао тог дана. Вучић је одмах рекао да је сигуран да ће убедљиво победити и да другог круга неће бити, те да тај аргумент не стоји. Вучић је одржао своје обећање. Тог четвртка 13. априла се окупило до 1000 грађана у Београду. Тај број је сваког дана празника геометријски опадао, да би се на сам Васкрс, окупило мање од 100 грађана.

Због манипулација бројем демонстраната (већином драстично увећавање тог броја) потребно је указати на статистичке чињенице. У Београду, једином граду где су протести вредни помена, је за Јанковића гласало нешто више од 180.000 грађана, за Белог око 90.000 и за Јеремића око 50.000. И то по подацима Јанковићевог штаба. Укупно око 320.000 гласова. И то би могли бити потенцијални протестанти. Међутим, већ смо рекли да је у Београду демонстрирало највише 10.000 грађана у дану најбројнијег протеста. То је нешто више од 3% гласача ова три кандидата. То јасно говори да преко 96% гласача ова три кандидата не учествују у протестима. Хајде, да кажемо да не протестују увек исти људи сваки дан, и да има још 5000 протестаната у Београду. То је и даље мање од 5% бирача ова три кандидата. Са сигурношћу можемо тврдити да 95% гласача Јанковића, Белог и Јеремића не учествује у протестима. Јасно је и да огроман број то и не жели, и да не подржавају ове протесте. То су поразни бројеви и по ова три кандидата и по организаторе и по реализаторе. О овоме не говори ни један медиј, чак о овоме не говоре ни противници демонстрација. Ти бројеви су још поразнији ако посматрамо број бирача у Београду који износи више од 1.600.000. Ако посматрамо број од 15.000 протестаната који се смењују, то је мање од једног процента бирача који протестују у Београду. Дакле, мање од 1% бирача у Београду подржава и учествује у протестима. И о томе нико не говори јавно. У овом светлу захтеви протестаната изгледају потпуно бизарно.

Бесмислени и нејасни захтеви

Прва два дана демонстрација, као разлог за протест наведено је незадовољство резултатима избора. Трећег дана протеста, „студенти“ из Новог Сада и Београда су изнели 6 захтева: смену чланова РИК, смену Маје Гојковић, смене у РТС и РЕМ, сређивање бирачког списка, увођење електронског гласања. Тог дана „Студентски покрет Нови Сад“ је додао и следећа 4 конфузна захтеве: комплетна смена власти, ослобађање медија од партијске контроле, обуставу спровођења мера штедње кроз плате и пензије, свако даље угрожавање социо економских услова. Дакле, тог 5. Априла, изнето је укупно 10 захтева, из два извора. О томе сведочи вест на ТВ Н1 од 5. Априла.  Десетог априла, како наредног дана извештава „Данас“ протести су из студентских прерасли у грађанске(!) а студенти и грађани су изнели следеће, усаглашене захтеве. Ови нови, сада грађански захтеви могу бити оцењени као невешт покушај револуционарне диктатуре мањине над огромном већином. Поред тога ови захтеви су нејасни, неспроводиви, анархо-утопијски, контрадикторни и  на крају неправедни. Спровођење неких од ових захтева  би било противуставно и противзаконито.

„Мали“ пример манипулације

У недељнику „НИН“ (да подсетим да се ради само о празној љуштури некадашњег угледног  листа, од када је преузет од стране Рингијер Аксел Шпрингера) од 13. априла, објављен је интервју Оље Бећковић са четворо наводних студената (једна особа уопште није студент!), наводно политички неопредељених (троје је несумњиво политички опредељено а четврта особа, вероватно). Те четири особе се налазе и на насловној страни „НИН“-а. Ради се о троје студената и једном економисти. Сви су на насловници представљени именом и презименом. Оља Бећковић и „НИН“ стварају утисак да се ради о вођама протеста, или о иконама протеста, које су ем нестраначке личности,  ем прави представници сиромашних и  обесправљених студената. Ради се о класичном примеру подметања и манипулације истином, која је тако драга и Ољи Бећковић и „НИН“-у. Срећом, многи су то препознали – и „логистичари“ протеста (у ствари реализатори „спонтаних“ демонстрација) и, нпр. лист „Информер“ (овај лист је први указао на ову манипулацију). Логистичари протеста су се поводом ове манипулације два пута оградили у својим изјавама листу „Данас“, последњи пут 15. Априла. Цитирам „Данас“, новинарку Снежану Чонградин: “О томе да ниједна странка или политичка групација за сада није успела да „преузме“ „Протест против диктатуре“ сведочи и чињеница да су се логистичари побунили против насловне стране недељника НИН где су се појавили студенти и учесници демонстрација, који су током недавно окончаних председничких избора били политички ангажовани у штабовима опозиционих кандидата, а јавности су покушали да се представе као организатори демонстрација“. Логистичари заслужују похвалу јер су и они раскринкали „НИН“ и Ољу Бећковић.

Ко су лица са насловнице „НИН“-а? На насловници „НИН“-а стоји: Павле Гарзичић, завршио економију и међународну трговину у Пекингу. Дакле, ово пунолетно лице, није студент. Из места студирања се може закључити да су му родитељи или дипломате, или су радили у Пекингу. У оба случаја то значи да је г.  Гарзичић из веома богате и утицајне породице. Он је члан организације „Други круг“, коју је основао Јеремићев штаб.

Господин Гарзичић је снимљен како носи кесу са некаквим отпадом, по налогу Бранка Миљуша, шефа Јеремићевог штаба. Дакле, нити се ради о сиромашном студенту, нити се ради о лицу које није повезано са кандидатима за председника. Друга особа је Миа Бјелогрлић, студенткиња ФПН. И она је из богате и утицајне породице, пошто јој је отац чувени глумац и режисер, Драган Бјелогрлић. Госпођица Бјелогрлић и не крије да је у тиму Вука Јеремића. Следећа особа је Уна Драганић, студенткиња правног факултета у Београду. И она је из богате и утицајне породице. Отац јој је Горан Драганић, познати адвокат, и вишедеценијски функционер ДС. Господина Драганића познајем (истина површно), одавно, и о њему имам повољно мишљење. Ако претпоставимо, да су „НИН“ и гђица. Бећковић, за насловницу одабрали по двоје из Јанковићевог и Јеремићевог тима, онда је гђица. Драганић из Јанковићевог тима – мада је то само претпоставка. Али да је она случајно одабрана за насловницу, и да је сиромашни студент, у то не верује нико. Последња особа са насловнице је Вук Велебит, студент ФПН. Он је говорио на завршном Јанковићевом скупу у Београду. Он је највероватније потомак титоистичке црвене буржоаске породице, Велебит. Значи ни он није сиромашни студент, нити лице које није у вези са било којим кандидатом за председника. Пошто смо установили да њих четворо нису логистичари протеста, питање је због чега су и како добили насловну страну „НИН“-а? Јасно је да нису случајно одабрани. Вероватно их је одабрала Оља Бећковић, што кроз контакте са Јеремићем и Јанковићем,  што због тога што познаје њихове родитеље, што због тога што се бар неко од ових четворо, дружи са сином гђице Бећковић, који је и сам студент (успут, сво четворо су пунолетни – нису деца). Дакле, насловницу, и интервју су добили због веза, познанстава и  због тога што  су деца богатих и утицајних родитеља. То је управо принцип против кога се боре протестанти. Наравно, да ово четворо младих људи нису требали да одбију интервју и насловну страну. То би било неприродно. Сва одговорност је на „НИН“-у и гђици. Бећковић. То су највероватније добри студенти, једино што не деле проблеме већине студената. Не живе у студентским домовима, нити изнајмљеним становима. Не обедују у студентским мензама. Немају материјалних тешкоћа. Када заврше факултет, неће бити незапослени, већ ће одмах добити перспективан и добро плаћен посао. Неће имати стамбених проблема. Желим им све најбоље.

Држање власти током протеста

За разлику од Слободана Милошевића и тадашњег режима, Вучићева власт је уздржана, али не и аутистична. Чврста, али не и насилна. Помирљива и делимично благонаклона, али не и сагласна са захтевима. Хвалевредно је свако избегавање конфронтације са учесницима противзаконитих скупова.  Сам Вучић шаље помирљиве поруке и не негира право на мирна окупљања (чак и када су противзаконита). Приметно је да то фрустрира организаторе протеста, који најављују радикализацију бесмислених протеста.

Да закључим. Најављена радикализација, највероватније неће уродити плодовима, које прижељкују организатори, из једноставног разлога што протест нема покриће, снагу, подршку грађана. Али, никад се не зна. Можда се, у очају, налогодавци и реализатори одлуче да чине отворено насилне, штетне и противзаконите поступке? То је онда пут ка украјинском или македонском сценарију.

Разлога за незадовољство увек има. Сиромаштво, степен незапослености, неправде у друштву, грешке власти и тако даље. Али то су општа места, општи разлози који постоје у свим државама. Овде су демонстрације настале дан након председничких избора. А поводом тих избора нема ничег спорног, ничег неправедног или упитног. И власт и демонстранти и опозиција су свесни једне важне поруке с ових избора, а то је да постоји бар 10% грађана (гласови за фиктивни лик Белог) који виде само безнађе политике и очај свакодневице. И тај број је у порасту. Србију су економски и политички разорили они који су њом владали до 2012. Томе је велики  допринос дао и Милошевићев режим, у деценији пре тога. А свих 27 година, вишестраначја, Србију разара страни, западни фактор. У тој деструкцији, најмањи је допринос оних који Србијом владају последњих пет година. То су чињенице.

Због хипотека које и даље носи Милошевићево доба, нагласићу, наравно да учесници протеста 2017. нису ни домаћи издајници, ни страни плаћеници. То су наши драги суграђани.

Небојша Бакарец (аутор је потпредседник Самосталног ДСС)

Протест 2017 – На пакленом путу српског Євромайдана was last modified: мај 4th, 2017 by Ненад

У најави

Тренутно нема информација

Facebook

Twitter

Младеновић: Само Вучић гарантује јединство и стабилност

@samostalnidss

  • 11 Months Ago

https://t.co/PldFbTowpH

@samostalnidss

  • About a year Ago