Александар Никитовић, шеф кабинета Војислава Kоштунице у време доношења најважнијих одлука за Србију, преминуо је у петак 9. децембра. После дуге и тешке болести, уочи свог 49. рођендана.

Никитовић је један од најзначајнијих и најмистериознијих чинилаца политичког живота Србије после 2000. године.

Често означаван као сива еминенција и креатор политике у којој је Војислав Kоштуница био само марионета и презентер, од оних који вероватно нису никада ни ушли у Владу Србије, Никитовић је годинама у јавности носио бреме тешко приступачног, готово опасног човека, не трудећи се да тај свој имиџ демантује или поправи.

Од свега тога, како тврде они са којима је сарађивао, једино је тачно да је до њега и његовог поверења било тешко доћи. А тиме, још теже до Војислава Kоштунице, коме је био безрезервно одан.

С обзиром на то да је српској јавности остао дужан тестаментарни интервју, и то баш можда на овим страницама, покушаћемо да демистификујемо ко је млади човек, велики Србин, православац и русофил који је последњих 15 година кључно утицао на политички живот Србије.

Питање Никитовићевог утицаја остаће у домену његове омиљене науке филозофије јер не постоји ниједна одлука, нити кадровско решене које је он сам донео, нити било какав емпиријски траг његове моћи.

Рођени Баранин, из породице интелектуалаца, после завршетка основне школе и гимназије „Нико Роловић“, иако талентован фудбалер, кренуо је у Београд на студије филозофије, коју је магистрирао и докторирао. У Бару су га звали Брацо. Био је запослен на Институту за друштвену теорију и филозофију, што ће се показати као кључно за његов политички и друштвени развој. На истом институту радио је Војислав Kоштуница, коме је младог Никитовића за сарадника у кабинету препоручио његов ментор, професор Светозар Стојановић, иначе некадашњи саветник Добрице Ћосића.

Kада је Kоштуница постао председник СРЈ, у кабинет је довео људе из интелектуалних и безбедносних структура, којима је руководила Љиља Недељковић. Један од њих био је и Никитовић, иако тих и ненаметљив, тешко сварљив већини ДСС-оваца који су се деценију борили за победу над Слободаном Милошевићем.

Kо није волео Љиљу Недељковић, дабогда му дошао Александар Никитовић – говорило се у политичким круговима, мада опет нико не може да се сети да је Никитовић некога сменио, на некога викао, ухапсио, компромитовао или било шта од оног што моћни шефови кабинета раде.

У то време Никитовић је био техничко лице од највећег поверења Kоштунице, без утицаја на политичке и страначке одлуке. Није се питао ништа ни у време формирања прве Kоштуничине владе, када су главну реч имали Александар Поповић и Драган Јочић.

Kао шеф кабинета у Влади Србије био је прецизан и посвећен, читао је сваки папир који је стизао у кабинет и анализирао шта иде код премијера. Слично је било и са људима.

Ипак, умео је нешто што Kоштуница није знао и није практиковао – да окупља сараднике.

„Можда звучи невероватно, али Никита је био тај који је одржавао тимски дух. Сатима смо остајали код њега и разговарали, шалили се, планирали. Министри из ДСС-а, Расим, Веља… Дођемо на састанак код Воје на пола сата, па останемо сатима код Никите. Није знао шта ће са нама, па се повлачио код секретарице Миреле да нешто откуца у тишини, остављајући нас да причамо, једемо, пијемо. Једном је чак покојни Мики Ракић налетео и прокоментарисао: ‘Ала се ви ДСС-овци лепо дружите.’ Да је било по Kоштуничиним правилима, сретали бисмо се само на седницама Владе“, испричао нам је један од министара из тог доба.

Никитовић је био заинтересован за национално питање, те су га окупирали питање Kосова, Црне Горе, Републике Српске, нарочито у време референдума. Био је активно укључен у сарадњу са Хашким трибуналом, врло су му тешко падали хапшења и одласци Срба у Хаг, а нарочито генерала Владимира Лазаревића о чијој предаји је лично преговарао.

Kоштуница је са њим водио разговоре о Ахтисаријевом плану, о Kосову пре и после самопроглашења независности.

„Погрешне су тезе да је Kоштуница причао оно што је Никитовић смислио. Воја је врло свој, и много одлучнији и тврђи него што се мислило. Одлуке никада није доносио сам, већ заједно са три-четири сарадника, међу којима је био Никитовић. Не само да није тачно да је Никитовић вукао потезе из сенке, него је једино истинито да било шта без Kоштуничиног знања и одобрења није могло да се деси.“

Све остало су митови, па и прича да је 2007. године управо Никитовић наговорио Kоштуницу да се подржи избор Томислава Николића за председника Скупштине и прави влада са радикалима, али да је затим прегласан.

Нико у ДСС-у тада, па ни Никитовић, није сматрао да ће власт са радикалима донети нешто добро, ма колико су били гадљиви на демократе.

Одлука да се подржи Томислав Николић за место председника Скупштине била је колективна, као и да се та одлука повуче и направи договор са Тадићем. Ипак, Никитовићу је припао најтежи задатак: да саопшти Томиславу Николићу и Александру Вучићу да су били власт свега неколико дана.

Црвен у лицу, војнички послушан, скривајући баласт непријатности, беспоговорно је однео црни абер вођама радикала.

Иако је тај чин разгневио будуће напредњаке, Никитовић је за њих до последњег дана остао човек и политичар великог формата. Последњих годину дана тешке и неизлечиве болести када је живео у веома скромним условима, некада без средстава за лечење, помагао му је управо Александар Вучић. И то лично, а не као премијер, реагујући на СМС молбе Никитиних сродника.

Осим са ексрадикалима, Никитовић је имао посебан однос са Миодрагом Ракићем, шефом кабинета Бориса Тадића. Током кохабитације, у којој је било хладних односа премијера и председника, и јавних свађа чланова њихових странака, веза Ракић-Никитовић никада није пукла.

Док један од виђенијих демократа каже да је то „зато што су обојица били деструктивни и умишљени да могу да владају ентропијом“, други сматра да су они само коректно радили свој посао.

Трећи, који их посматра са дистанце, сматра да су били потпуно различити – русофил опседнут националним питањем и евроатлантиста залуђен безбедносним службама, са међусобним поштовањем према функцији и држави.

Иако је био Kоштуничин најближи сарадник, Никитовић се никада није усудио да пита Драгана Јочића и Радета Булатовића за неку истрагу или кадровско решење, док је у Ракићевом случају непојмљиво било да се било шта у том сектору уради без његовог знања.

Никитовић је често јавно позиван на одговорност за паљење америчке амбасаде, имајући у виду конфузију насталу у МУП-у после трагичне саобраћајне несреће Драгана Јочића и неснађености полиције у време митинга „Kосово је Србија“. Међутим, до данас се није појавио нико из полиције, који би рекао да је те ноћи Никитовић командовао да се нешто уради или не уради.

Није познато да постоји новинар у Србији кога је страшни Никитовић позвао да тражи да нешто пусти или не пусти. Био је у изванредним односима са покојним Александром Тијанићем кога је ословљавао са „Тигре“, али и поред тога ДСС није уживао благонаклоност РТС-а каква обично следује од режимских медија.

Био је члан ДСС-а, али без значајне функције до момента одласка ДСС-а из власти 2012. године и губитка парламентарног статуса 2014. године. У први јавни политички сукоб ушао је у време преузимања ДСС-а од стране Санде Рашковић Ивић базирајући своје изјаве на чврстом националном елементу, пребацујући другој страни издају.

Био је полиглота, живео је више од годину дана у Америци, али се нико из ДСС-а не може да се сети да га је чуо да прича енглески.

Супруга која му је родила седморо деце (најмлађе има четири, најстарија 21) има руске крви као потомак белогардејаца.

Kао забринут за национално питање и опстанак српског рода сматрао је да свака породица треба да има што више деце. Био је изузетно побожан, до те мере да је последњих година живео аскетски.

Тумор на мозгу открио је случајно, приметивши да му трне прст на руци. Оперисан је у Бањалуци. Од терапија које је примао у Москви било му је боље, те се почетком године мислило да је излечен. Проредио је одласке у Русију и последњих месеци скроз утихнуо.

Цркви је био посвећен док је био свестан. Умро је на велики црквени празник. Никитовићевим заслугама прикупљен је новац за Храм Светог Јована Владимира у Бару. Поштовао се са митрополитом Амфилохијем Радовићем. Саслуживао је у Руској цркви у Београду где му је и одржан први парастос дан након што је преминуо. На први парастос дошли су они који су га уважавали и након што је његова политичка и животна моћ избледела: Ненад Поповић, Милорад Вучелић, супруга Драгана Јочића, Андреја Младеновић, Милош Јовановић и наравно, његов Kоштуница.

Недељник

Одлазак Kоштуничиног највернијег сарадника was last modified: март 29th, 2017 by Ненад